Q STRIP
utorak, 23.08.2005.
[Qolumna] oQo stripa Reality comix
|
Piše: Vladimir Tadić Budućnost u kojoj će svako imati svojih 15 minuta slave je došla i prošla. Zahvaljujući raznim reality TV emisijima, sada pričamo o mnogo većoj minutaži. Najrazličitiji momenti iz privatnih života ljudi dostupni su, što na televiziji, što na kompjuteru, preko raznih live camova ili amateur sex sajtova. TV je postala život. A kada čovek upali vesti i vidi da je ceo svet u šaci jedne zločinačke organizacije koja po svojim razmerama već počinje da podseća na flemingovsku Spectru - vidi se i da je život postao TV. Život i Priča se prepliću na neviđene načine, svako može biti glavni lik neke TV emisije, a indirektno smo svi statisti u jednom špijunskom trileru, ako ne i u Zaveri (jašta, sa velikim Z). U takvom narativnom univerzumu, kako se stripovi snalaze? Koje su mogućnosti interakcije između stripova i čitalaca? Slabe, naravno - retko ko će postati junak jednog stripa osim ako ne sedne i sam ga nacrta, ili plati nekom debelu lovu za to. Bilo je pokušaja, nije da nije - Bud Root je u svojoj Cavewoman napravio konkurs, i čitaoce koji su pobedili pobio je na prilično bolne načine u osmom broju mini serijala Cavewoman: Rain. Kroz maglu se sećam sličnih stvari i kod Spajdija, nedavno smo imali u dnevniQu vest o nečem sličnom kod Chabona i Gaimana, a tu je naravno i do sada najčuveniji slučaj uticaja čitalaca na tok priče: čitaoci su izglasali da Robin treba da pogine u finalu Batmanove price Death in the Family. Ali to sve nije to, interakcija je svedena na minimum po prirodi stvari, za stripove je rezervisana uloga autsajdera koji ili u potpunosti ignorišu ono što se dešava oko njih, ili sa distance mogu da komentarišu društvene fenomene, kao ona dva matorca u Muppetima. Case in point: Nirta Omirli Morvana i Bachana, od Humanoida. U prvom albumu ove trodelne sage o ratu i ratnim zločinima, Un jeu cruel, Morvan na poluuništeni svemirski brod stavlja šest preživelih astronauta-vojnika. Vazduha nema još puno, moraju da napuste brod, i imaju sreće - postoji kapsula za spasavanje... sa samo pet mesta u njoj. Astronauti dakle između sebe moraju da odluče koji od njih će ostati na brodu i umreti. Postavka je mnogo bolja nego izvedba, Morvanov scenario škripi i na kraju razočarava (raslojavanje astronauta po polu, starosti, i drugim karakteristikama odrađeno je paušalno, i u krajnjoj liniji, ceo taj uvod na svemirskom brodu izgleda i nema puno veze sa glavnom radnjom serijala - građanskim ratom na planeti NčVe RiKoSSe na kojoj će se astronauti na kraju prvog toma obresti), a crtež je problematičan to say the least, ali poenta je tu, napravljena tako da nas udara u lice - ovo je Big brother, onaj pravi, ta famozna emisija koja je započela reality TV ludost, i u kojoj gledaoci izglasavaju koji učesnik će napustiti seriju nakon određenog perioda. TV je postala kao život, život kao TV, i u Un jeu cruel to je pitoreskno prikazano - astronaut koji ispadne iz igre, iz slike, iz priče - ispada i iz života. Nije slučajno što Morvan ima i serijal po imenu Reality show...  Hoće li posle čitanja ovog stripa nekome doći iz dupeta u glavu da time što svoj život pretvaramo u TV počinjemo i sami da budemo podložni pravilima koje za TV emisije važe, pravilima gledanosti, sponzorisanosti i traljavim scenarističkim zapletima koji služe da bi se svaka dobra priča svela na podnošljivu meru - onu mediokritetnu? Teško, naravno, pošto je i sam Un jeu cruel mediokritetan u svemu osim u svojoj poruci. No, i da nije, koga zanima šta neki autsajderi misle o tome što život postaje loša sapunica (u zemlji Srbiji dovoljno je pogledati zasedanja Narodne skupštine i reakcije raje na njih - Villa Maria je malo dete za to). Možda jednog dana neko i proba da izbaci reality comix, a na šta će to ličiti ne smem ni da zamislim - i valjda treba da budemo srećni što naš omiljeni medij nije podložan ama baš svakom trendi ludilu. Doduše, to znači da trajno ostaje u žabokrečini u kojoj se sada nalazi, pa možda sreći mesta i nema... Jedino što će Un jeu cruel eventualno postići je blagi osećaj nelagodnosti kada sledeći put na TV-u budete gledali Big brother, ili 48 sati i svadba, ili Simple life, ili... Ali, što se kaže, the show must go on! (Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.) OBAVIJEST: Pošto mi ovo pisanje qolumni ide bolje nego što sam prvobitno mislio, a i da bih nabio komplekse ostalim kolegama qolumnistima, oQo stripa postaje nedeljna kolumna. Do daljnjeg, pre ili kasnije svako naleti na blokadu. Onda ćemo da vidimo šta ćemo. Enivej, potražite vašu redovnu dozu morbidarija i upliva tzv. stvarnog sveta u stripove svakog utorqa na Q sajtu! |